Поводом 130 година од рођења сликара Саве Шумановића Народни музеј Зрењанин ће у четвртак, 22. јануара 2026. године, прилагодити сталну поставку Збирке ликовне уметности обележавању ове годишњице. Тога дана ће цео простор на првом спрату Музеја бити у потпуном мраку, док ће бити осветљена једина слика Саве Шумановића коју зрењанински музеј чува, а то је „Пролећни пејзаж”. Уз пријатну музику, у камерној атмосфери, посетиоци ће имати прилику да у периоду од 8.30 до 19 часова проведу време испред слике Саве Шумановића. Аутор програма је Оливера Скоко, музејска саветница-историчарка уметности зрењанинског музеја.
Стваралачки пут Саве Шумановића је уско повезан са одликама париске авангарде, аналитичког кубизма, неокласицизма, експресионизма, а опет је обележен дубоко индивидуланом, личном унутрашњом поетиком.
Слика „Пролећни пејзаж” настала је 1934. године у периоду који је уследио након Шумановићевог коначног напуштања Париза и повратка у Шид. „Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши”, написао је Шумановић у предговору каталога за своју изложбу на Новом универзитету у Београду 1939. године. Дело „Пролећни пејзаж” приказује валовите обронке Фрушке горе испуњене њивама и воћњацима. Сликом доминира дрвеће у цвату, сунчана атмосфера, светле боје и природа која се буди. Настала у тзв. шидском периоду када се Шумановић у потпуности ослобађа свих туђих утицаја, ова слика документује његов специфичан поетски реализам који је сам дефинисао као „како знам и умем” стил. Важан мотив у овом периоду на Савиним пејзажима био је пут који има шири контекст и вишеструку симболичност. Некад он доминира сликом, некада је само детаљ крајолика, понекад простран, неретко узак, али свакако нас увек кад год то јасно није назначено оставља запитаним: куда води? Шумановић је истовремено био фасциниран путевима и крошњама дрвећа у цвату, бојама пролећа и јесени, као и гранама отежалим од снега. Да би изразио ту материјализацију природе Сава Шумановић је често користио шпахтлу, да обезбеди што више наноса бојене пасте како би природа на платну изгледала што уверљивије. Својим шидским пејзажима Шумановић као да је спевао најлепшу химну природи, славећи њену раскошност, њену светлост, њену разбуђеност посебно у оваквим пролећним приказима. Сава Шумановић је заправо одао почаст природи, првенствено њеној ведрини и то у годинама које су претходиле надолазећем рату, у којем ће трагично изгубити живот.
Слика „Пролећни пејзаж” је била у власништву Тодора Манојловића, највероватније након њеног излагања на чувеној изложби 1939. године у Београду коју је овај ликовни и књижевни критичар родом из Великог Бечкерека отворио по Шумановићевој жељи. Слика је и након Мањловићеве смрти 1968. године остала на истој адреси у Улици Максима Горког (данас Улици Петра Бојовића), све док је десет година касније, Народни музеј Зрењанин није откупио од Вере Путић, сестре Тодора Манојловића. „Пролећни пејзаж” је једина слика Саве Шумановића у овој установи и део је њене сталне поставке.
Биографија:
Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. у Винковцима. Интересовање за уметност показује током учења у земунској Реалној гимназији када се уписује на сликарски курс професора Исидора Јунга. Године 1914, одлази у Загреб где похађа Вишу школу за умјетност и обрт у класи професора Отона Ивековића и потом у класи Клемента Црнчића. Након матуре приређује прве самосталне изложбе у Загребу, да би потом отишао у Париз где се уписује на курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андреа Лота. Ту Шумановић под утицајем свог професора ради најзначајније кубистичке слике у историји нашег сликарства. Вративши се у Загреб приређује у Умјетничком павиљону изложбу слика које су настале у стилу наученом од проф. Лота, али конзервативна критика и публика не показују разумевање за овакве радове. Одлази поново у Париз и у том периоду настају његове чувене слике „Доручак на трави” и „Пијани брод”. Ипак, ограничена дозвола за боравак у Паризу, несигурност, отежани услови рада, доводе до исцрпљености, услед чега се враћа у Шид на опоравак. Приређује изложбу на Новом универзитету у Београду 1928. године, која наилази на добар пријем код критике и публике, што ће га охрабрити да се поново упути ка Паризу. Но, здравствени проблеми се поново испољавају због чега се 1930. враћа у Шид, овога пута коначно. Код куће се потпуно посвећује сликању посебно актова (циклус „Шидијански”) и пејзажа из своје непосредне околине и те теме остају доминантне до краја његовог живота. Септембра 1939. године, на Новом универзитету у Београду приређује велику самосталну изложбу на којој се представио са 410 слика. По његовој жељи на отварању је говорио ликовни и књижевни критичар, песник, драматург Тодор Манојловић. Шумановићеве мирне дане у Шиду ускоро ће прекинути надолазећи рат. У једној усташкој злочиначкој акцији 28. августа 1942. ухапшен је и са групом својих Шиђана одведен у Сремску Митровицу где је стрељан и сахрањен у заједничкој гробници.
