У понедељак, 17. јануара 2022. године, у Малом салону Народног музеја Зрењанин у 19 часова биће свечано отворена изложба графика под називом „Фосилизација“ аутора професора Бранимира Карановића.
Надлежни кустос изложбе је Душан Маринковић, виши кустос Народног музеја Зрењанин.
Бранимир Карановић (1950, Београд) дипломирао је 1974. на Факултету примењених уметности у Београду, класа проф. Божидара Џмерковића. Магистрирао је 1976. на Факултету ликовних уметности у Београду, класа проф. Марка Крсмановића. Од 1974. активно излаже на самосталним (Београд, Нови Сад, Загреб, Ријека, Љубљана, Венеција, Солун, Париз, Праг…) и на колективним изложбама у земљи и иностранству (Београд, Краков, Единбург, Лисабон, Солун, Њујорк, Тузла, Берлин, Улан Батор, Париз, Мадрид, Беч, Токио, Хјустон …).
Награде/избор: Прва награда за графику Интер-деби, Краков, 1976; Прва награда за цртеж на изложби Југословенски портрет, Тузла, 1979; Велики печат Графичког колектива, Београд, 1977; Златна игла УЛУС-а, 1981; Откупна награда Музеја примењене уметности на Октобарском салону, Београд, 1992; Награда за графику на Октобарском салону, Нови Сад, 1993; Награда за фотографију на Октобарском салону, 1997; Велика награда УЛУПУДС-а на Мајској изложби, Београд, 2003; Априлска награда Скупштине града Београда за стваралаштво у области ликовне и примењене уметности, 2005; Мали печат графичког колектива, 2009;
Од 1978. до 1997. професор фотографије на Академији уметности у Новом Саду, а од од 1996. професор фотографије на графичком одсеку Факултета примењених уметности у Београду. Од 2006. Има звање професора емеритуса на Факултету примењених уметности Универзита уметности у Београду. Бави се графиком и фотографијом.
Део текста из каталога професора Александра Палавестре, археолога:
„Бранимир Карановић на својим графикама прастарих и модерних антропоценских фосилизација поставља важна, фундаментална питања која повезују уметност, науке о прошлости, али их чак надилазе у општијем филозофском и биолошком смислу. То су питања опстанка. Она су актуелна и тичу нас се свакодневно, са сваким удахом загађеног ваздуха, нестанком дрвета или планинске реке. Карановићеви упоредни квадрати нас подучавају да смо сви у природи повезани, те да смо одувек и били, али нас и упозоравају на крхкост живота и његових остатака. Данашње ђубре и некадашњи фосили нас с Карановићевих графика снажно опомињу, ликовно и морално. Питање је само да ли ћемо схватити упозорење и преиспитати сопствену дефиницију корова.“
