U sredu, 17. novembra 2021. godine, u okviru programa obeležavanja praznika Grada Zrenjanina u Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin u 18 časova biće otvorena izložba pod nazivom ”Deca u velikom ratu 1914 – 1918. godine”.
Ova izložba realizovana je 2015. na inicijativu Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca iz Beograda, a zahvaljujući pomoći Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, Arhiva Srbije, Vojnog muzeja, Radio televizije Srbije, Pedagoškog muzeja, Arhiva Srpske Pravoslavne crkve, Istorijskog arhiva Beograda i Istorijskog arhiva Vranje. Autori su Nada Petrović, Predrag Pavlović i Vidoje Golubović. Nadležni kustos u zrenjaninskom Muzeju je Vladislava Ignjatov, viši kustos, istoričar.
Postavka predstavlja potresno svedočanstvo da u ratnim sukobima niko nije bio pošteđen. Sastoji se iz uvodnog dela i celina posvećenih stradanju srpske dece 1914. i 1915. godine, deci dobrovoljcima u srpskoj vojsci, albanskoj golgoti i stradanju dece u Srbiji pod okupacijom 1915-1918.
Deo iz kataloga „Deca u Velikom ratu 1914-1918. godine:
…“ Mnogi dečaci koji su želeli da brane Srbiju i Beograd bili su odbijeni jer nisu imali ni 15 godina života. Želja je ipak bila jača: lagali su mladi Beograđani da im je osamnaest, da su jaki, snalažljivi, da sve mogu da izdrže. Ubeđivali su oficire da im daju puške, da ih provere, pa će i sami zaključiti da su sposobni za borbena dejstva.
Dečaci raznih godišta, pristigli iz drugih delova Srbije i sa teritorija pod Austrougarskom, javljali su se i Savezu dobrovoljaca, koji je svoju ispostavu imao u kafani „Zlatni top“ (na današnjoj Varoš kapiji).
Svi omladinci i dečaci iz Beograda i unutrašnjosti, nakon upisivanja u dobrovoljce, ušli su u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, koji je odsudno branio obale Beograda. Njihov komandir bio je poručnik Ignjat Kirhner, koji je iz austrougarske vojske neposredno pred rat prebegao Srbima. Komandir Kirhner je sve dečake i momčiće iz milošte zvao „jedno manguparija”, bezmerno ih je voleo i njima se ponosio. Čuvao ih je kao majka. Kada bi iz komande zatražili da preduzme izvesnu akciju, a njemu se činilo da ona traži više žrtava nego što donosi koristi, odbijao je.
O mladim braniocima Beograda ostao je i zapis dr Arčibalda Rajsa: „Oko Ade organizovana je bila prava marinska služba. Dobrovoljci u ovom logoru bili su sasvim mladi… Na ulazu u logor na straži nalazio se bosonogi mladić u košulji, s dečačkim lice, pravi lik sankilota iz velike revolucije…“
Za vreme drugog napada na Beograd 1915. godine dečaci su u jutarnjim časovima ginuli i osvećivali svoju poginulu braću i po ulicama na prostoru od Univerziteta do kalemegdanskih prilaza. Kada su Nemci uhvatili u prvom borbenom redu neke dečake prvih razreda gimnazije koji su svojoj starijoj braći, gimnazijalcima dobrovoljcima, doneli preobuku i ostali u okršaju, streljali su ih iako su neki od njih bili ranjeni i bez oružja.
Nakon okupacije Srbije neprijatelj se zverski svetio, ubijao je sve pred sobom pa i decu u kolevci.
***
Stradalnička 1915. godina za srpski narod, vojsku i vladu završila se odstupajućim maršom ka Jadranskom primorju. U koloni koja se danima približavala moru bile su i deca, žene – ratnice, majke, sestre, verenice, izbeglice… Svi su doživeli albansku golgotu. Umirala su deca od zime i gladi ali su se u izbegličkoj koloni i rađala nova nejač.
Sa srpskom vojskom u grčka ostrva stigao je i veliki broj dece. U početku su bili smešteni u prolaznim logorima u Potamosu, Kontokali i Koradži, a teško bolesna u engleskoj bolnici za decu u gradu Krfu. Zbog iscrpljenosti i neuhranjenosti, mortalitet dece je prvih dana bio veliki. Posle kraćeg oporavka najveći deo dece, nepunoletnih mladića i studenata, preko 4.000, bilo je preveženo transportnim brodovima na Korziku, u Francusku u 43 škole i univerzitete, na dalje školovanje. Na teritoriji Grčke za srpsku izbeglu decu osnovana je gimnazija u Volosu, a u Solunu i na Krfu, osnovne škole i niže gimnacije. Za mladiće nesposobne za vojnu službu, formirane su na Krfu poštansko-telegrafska i šoferska služba.
