Мисија Народног музеја Зрењанин

Идеју за оснивање музеја у Зрењанину (некадашњем Великом Бечкереку) иницирала је  градска интелигенција и представници власти некадашње Торонталске жупаније крајем 1902. и почетком 1903. године. Тада је на предлог Торонталског мађарског културног удружења донета одлука о оснивању жупанијске библиотеке и музеја, а у ту сврху је формиран посебан одбор на челу са тадашњим великим жупаном др Лајошем Делиманићем. Грађанству је упућен позив да прикупљају старе посуде, оружје, оруђе, алат, накит, стари новац, слике, археолошке предмете и друго, а брига и старање над овим предметима поверени су Анталу Штрајтману, наставнику цртања у великобечкеречкој гимназији. Након пар година, жупанијске власти су током 1905/1906. године у потпуности преузеле иницијативу око отварања Музеја, да би у тренутку када је његово оснивање требало коначно решити дошло до политичких промена које су, уз недостатак финансијских средстава и одговарајућег простора за смештај прикупљених предмета, читаву ствар одложиле на још неко време. Музеј је коначно отворен за публику 1911. године, када је његова збирка смештена у четири просторије Жупанијске палате (данас зграда Градске куће). Брига о музејској збирци бива поверена Богољубу Алексићу, жупанијском архивару. На том месту и под Алексићевим надзором ће дочекати крај Првог светског рата и распад Аустроугарске монархије.

Између два рата Музеј је мењао своје локације и називе. Све до 1924. године је носио име Музеј Торонталске жупаније, да би тада био преименован у Градски музеј. У међувремену је (1919) из некадашње Жупанијске палате премештен у просторије Пијаристичког самостана, затим накратко у две дворане градске гимназије, одакле је 1924. године добио нове просторије на спрату великобечкеречке касине. Четири године касније (1928), поново је пресељен: овога пута у једну скромну зграду иза градског позоришта, где ће остати све до 1940. године. У том периоду је услед честих сеоба и недостатка финансијских средстава био затворен за публику. Почетком тридесетих година покушана је обнова његовог рада и то заједничким деловањем истакнутих великобечкеречких (од 1934. петровградских) интелектуалаца и Историјског друштва у Новом Саду. Након дугих преговора и размене мишљења, Музеј је коначно прорадио 1940. године у просторијама некадашњег градског забавишта, и то под именом Банатски музеј Дунавске бановине. Наставио је да ради за време немачке окупације Краљевине Југославије под називом Музеј округа банатског, али је и тада био затворен за јавност, а већина активности преусмерена је претежно на  археолошка ископавања. Пред сам крај окупације (1944) поново је пресељен, овога пута у репрезентативну зграду у Улици Серво Михаља бр. 4 (тзв. Јанковићева палата), где ће и остати током наредне две деценије.

Недуго након ослобођења, овај објекат ће одлуком Војне управе за Банат постати центар за прикупљање свог културног наслеђа које је преживело рат, а понајвише књига и вредних старина; отуда је Музеј првих послератних година (све до 1946) био организационо спојен са библиотеком у једну установу, која је носила назив Градска библиотека и музеј Петровград. Једно време се у Јанковићевој палати заједно са њима налазио и новоосновани градски архив (1947). Петровградски музеј је био први у Војводини који је после рата отворио своја врата за посетиоце (7. маја 1945) и приређивао ликовне изложбе. Главну улогу у оживљавању Музеја имали су први послератни управник, референт за музеј Милош Кекез и академски сликар Васа Поморишац, који је 1945/1946. био ангажован у Музеју на пословима рестауратора.

 Према упутству Одељења за просвету од 2. новембра 1946, Музеј у истраживачком погледу покрива подручје данашњег средњег Баната. Познати научник и познавалац музеологије, етнолог др Миленко Филиповић, забележио је 1949. године: Градски музеј у Зрењанину је највећи музеј ове врсте у читавој НР Србији. Он има велике просторије и у њима велике збирке. Већ у то време постојала су засебна музејска одељења: Археолошко, Етнолошко, Уметничко и Историјско са нумизматичком збирком. У наредном периоду – током педесетих и почетком шездесетих година – Музеј ће добити школован, стручан кадар који ће се бринути о овим збиркама.

Средином шездесетих година, Музеј је исељен из Јанковићеве палате, будући да је она била предвиђена за рушење Генералним урбанистичким планом из 1958. године. Након исељења (1964), Музеј је привремено пресељен у неподесне просторије Техногуме, да би у јесен 1966. године био усељен у просторије некадашње Финансијске палате, у самом центру града, на данашњем Тргу слободе у Суботићевој улици, где се и дан-данас налази. Ова зграда је саграђена 1893. у стилу академизма (неоренесансе) и по замислима угледног пештанског архитекте Иштвана Киша.

Зрењанински Народни музеј спада у категорију музејских установа комплексног типа, завичајног карактера и својим истраживачким радом покрива подручје средњег Баната. Оваквим начином организације, богато културно наслеђе овог подручја из области природе, археологије, етнологије, уметности и историје дошло је у оквире систематске заштите и стручне обраде специјализоване установе са стручњацима свих потребних профила. Унутар многобројних музејских збирки смештено је преко 49.000 предмета.

Простор сталне поставке Музеја има површину од 1200 m². На првом спрату посетиоци имају прилику да погледају уметнички део сталне поставке који обухвата предмете из Збирке ликовне уметности и Збирке примењене уметности. Део сталне поставке на другом спрату Народног музеја обухвата предмете из збирки Природњачког, Археолошког, Историјског и Етнолошког одељења. Осим у оквиру сталне поставке, презентација збирки се одвија и кроз тематске изложбе.

Народни музеја Зрењанин располаже и са три изложбена простора у приземљу зграде – то су Салон, Мали салон и Хол.