Легат породице Варади у Народном музеју Зрењанин

Стална поставка Народног музеја у Зрењанину од 8. априла 2016. богатија је за још један легат – породице Варади. Легат породице Варади је настао на иницијативу проф. др Тибора Варадија и финансиран је средствима локалне самоуправе.

Породица Варади

Породица Варади је била међу угледнијим породицама у Великом Бечкереку (Петровграду, Зрењанину). Континуирано је присутна у јавном и друштвеном животу овога града од краја XИX века. У њој се поштовало право и правна струка без икаквих идеолошких, политичких или националних предрасуда. Породичну адвокатску канцеларију основао је др Имре Варади након повратка са студија из Пеште 1893. године, и она је радила све до 2014. године.  У њој су стасале три генерације адвоката ове породице: Имре, његов син Јожеф, као и унуци Тибор и Имре.

Након Имреове смрти канцеларију је, до затварања, водила његова супруга Јудита.

Историјско одељење

Проф. др Тибор Варади и чланови његове породице поклонили су Народном музеју у Зрењанину богату историјску грађу које се пре свега огледа у дипломама, фотографијама, белешкама, позивницама, легитимацијама, визиткартама, новинским чланцима и др. Поклоњени материјал нам даје увид у континуирану присутност чланова породице у јавном и друштвеном животу града. Историјско одељење је на тај начин постало богатије за стотињак нових инвентарних јединица. У самом амбијенту Легата представљено је, услед недостатка простора, далеко мање грађе од онога што заправо чини поклоњену заоставштину ове породице. Изложена документација је распоређена у зидним нишама, као и по слободним површинама на намештају.

Међу завештаним фотографијама породице Варади, које су изложене у једној од ниша легат-собе, треба истаћи: једну од најстаријих фотографија на којој је приказан Имре Варади, из 1879. године током гимназијских дана, такође, фотографију насталу приликом посете Имреа и Мете (девојачко презиме Пуц) Мон Блану 1913. године, као и неколико фотографија које су настале поводом сребрне свадбе Имреа и Мете Варади, из 1921. године. Ове фотографије саме по себи говоре не само о породици Варади, већ и о култури живота и одевања грађанског друштва у периоду од краја XИX до средине XX века у Великом Бечкереку (Петровграду).

О томе колики значај је др Имре Варади имао на друштвени живот у граду, сведочи и богато украшена спомен књига из 1905. године Занатског удружења из Великог Бечкерека. Овом споменицом Удружење му је одало почаст јер их је заступао на најбољи могући начин. На корицама се налази његова фотографија, а унутар књиге су потписи чланова Удружења.

Посебан значај припада документу који на индиректан начин говори о улози др Имреа Варадија у Првом светском рату. Имре је бранио пред судом велики број истакнутих српских првака и интелектуалаца ухапшених након Сарајевског атентата (1914) и оптужених за заверу против аустроугарске власти. Овај документ је заправо изјава настала 30. маја 1951, која показује суштину интернирања. Дата је са циљем да се др Марку Недељковићу потврди право на статус инвалида због губитка „очињег вида“ током Првог светског рата. На полеђини овог документа је Недељковићева писана изјава захвалности из августа 1952. године.

Поред историјске грађе, Историјско одељење ће у легат-соби убудуће чувати и личне предмете чланова породице Варади као што су: значка Еснафског  удружења Имреа Варадија, писаћа машина Ерика дрезденске компаније Науман из 1937/1938. године, коју је користио Јожеф Варади, тога Тибора Варадија коју је добио од Универзитета Емори из Америке и која је коришћена пред Међународним судом правде у Хагу, те више печата, медаља и других предмета. У домен личне и приватне грађе спадају љубавно писмо Имреа и Мете Варади, као и књига Тодора Манојловића Центрифугални играч, из 1931. године на мађарском језику. Ова књига је библиофилско издање штампано у 50 примерака, а двадесет и први број је Тодор поклонио Имреу у знак дугогодишњег пријатељства. Управо због чињенице да су др Имре Варади и Тодор Манојловић били добри пријатељи, импресионира то што се на сталној поставни Народног музеја Зрењанин Легат породице Варади налази поред спомен-собе Тодора Манојловића.

Уметничко одељење

Легатом породице Варадијевих Уметничко одељење Народног музеја у Зрењанину обогаћено је у више сегмената. Збирка ликовне уметности је овим путем добила три слике бечкеречко-петровградских сликара. Међу њима се посебно истиче пленеристички зимски пејзаж „Ветрењаче у Куману“ из 1891. године, који представља рад вишеструко светски награђиваног мађарског сликара Ласла Кезди Ковача (1864–1942). Овај сликар је пре одласка у Будимпешту радио у Великом Бечкереку као архивар Торонталске жупаније у периоду од 1885. до 1892. године. Слика је у прошлости два пута излагана у Народном музеју Зрењанин на привременим изложбама 1969. и 1979. године. Друге две слике су рад Јаноша Ајха- Береца (1900–1943) из 1941. године и на њима су представљени портрети Имреа и Мете Варади. Ови портрети стилски припадају грађанском реализму међуратног периода и потпуно се уклапају у уметников сликарски опус.

Збирци примењене уметности је легатом завештано петнаестак предмета, који данас значајно доприносе самом амбијенту Легата породице Варади.. Прва целина представља намештај и друге предмете из некадашње канцеларије Варадијевих, док друга одише приватно репрезентативним карактером. Међу канцеларијским намештајем, који је рађен под утицајем историцистичких стилова XИX века, као што су радни сто и писаћи секретар, посебно место имају зидни сат из некадашње адвокатске канцеларије Варадијевих, који је рад локалног урара Гринцвајга, и стара метална улична табла из времена када је кацеларију држао Имре Варади.

Централно место у приватно-репрезентативној целини обухвата позно барокна салонска гарнитура састављена од стола, две столице и две фотеље. Једна од фотеља припада типу продужене фотеље са рукохватом. Сваки примерак ове гарнитуре је обрађен и резбарен на јединствен начин и са бираном декорацијом, док у исто време његова стилска обрада не излази из концепта целине салона. На овом драгоценом намештају преплићу се барокни утицаји са простора Угарске и западне Европе, док се у акцентима јавља и рококо. Намештај, који је свакако рађен по специјалној поруџбини, некада се налазио у поседу племића и војсковође Ернеа Киша (1799–1849). У власништво Варадијевих гарнитура је стигла путем Јакова Пуца (1848–1939), Метиног оца, који је, као заслужни лекар и пријатељ породице Киш, салон добио на поклон. Поред већ поменутих примера намештаја, у Легату породице Варади доминирају и други драгоцени предмети који припадају стилу сецесије, као што су раскошна жардињера на постаменту бохемијске компаније Рудолф Дитмар из Знојма, лустер, стони рамови и др. Топлини поставке доприносе и две полице са поклоњеним енциклопедијским издањима и књигама, међу којима се посебно истиче Корпус мађарског права (лат. Цорпус Јурис Хунгарици) из 1822. године.

Закључак

Реализованим Легатом, стална поставка зрењанинског Музеја добила је анекс који у правом смислу преноси атмосферу и амбијент у коме је породица Варади живела и пружала правне услуге грађанима данашњег Зрењанина више од 120 година. Вољом господина Тибора Варадија Музеју је завештан део материјалне породичне имовине ради чувања и излагања, јер је управо она прави доказ колико је породица Варади својим континуираним деловањем допринела самом напретку града.