Музеј у међуратном периоду (1919–1944)

У новонасталим политичким и друштвеним околностима по завршетку Првог светског рата, Музеј је скоро две деценије био затворен за јавност, селећи се са једне на другу локацију и мењајући свој назив. Један од најранијих (уједно и најдрагоценијих) података о Музеју из тог периода представља музејски инвентар који је у јесен 1919. године саставио Богољуб Алексић приликом примопредаје Живану Јанкахидцу, новом жупанијском архивару. Настанак овог списка музеалија је несумњиво био подстакнут чињеницом да је за време рата и метежа који је пратио његов крај један део предмета нестао или био украден.

Музеј се у том тренутку још увек налазио у четири просторије Жупанијске палате. Недуго затим (1919) је пресељен у просторије Апостолске администратуре на првом спрату Пијаристичког самостана. Одатле је 1923/1924. накратко пресељен у гимназијску дворану, а затим на први спрат великобечкеречке „Касине”. Ово пресељење било је последица регулисања његовог правног статуса: наиме, одлуком тадашњег поджупана Торонталско-тамишке области Светислава Рајића, Музеј је формално предат на старање граду Великом Бечкереку и трансформисан у Градски музеј, под условом да се реши питање његовог смештаја. Међутим, четири године касније (1928), забележена је нова сеоба – музејске збирке пренете су у „зграду иза Позоришта”, у којој ће остати све до 1940.

Тридесетих година јављају се иницијативе да Музеј оживи и да се реорганизује на новим основама. Водећу улогу у томе је имао главни градски бележник Великог Бечкерека (од 1935. Петровграда) Тимотеј Рајић, који је у ту сврху и делујући уз подршку и благослов градских челника и интелектуалаца одржавао контакте са надлежним институцијама и органима власти у Новом Саду. Основна замисао којом су се Рајић и његови суграђани руководили састојала се у идеји да музеј у Петровграду има регионалну надлежност, са делокругом рада у средњем и северном Банату и да као такав буде пандан вршачком музеју, који је до тог тренутка већ стекао завидну репутацију и имао територијалну надлежност у јужном Банату.

Овај процес „ревитализације” Музеја се почев од средине тридесетих година одвијао под покровитељством и надзором Историјског друштва у Новом Саду и представника Просветног одељења Дунавске бановине. До одређених помака је дошло 1935. године, када је за кустоса-старатеља именован академски сликар Александар Секулић, некадашњи студент Краљевске ликовне академије у Минхену. На крају прилога који је о Музеју написао за потребе алманаха-споменице Петровград из 1938. године он је забележио: Данас се ова установа развија истина још лаганим корацима, али има наде да ће моћи да преболи своју тешку кризу и да ће се остварити намењена јој замисао, када јој се још и потребне просторије ставе на расположење.

Две године касније, те просторије су пронађене у згради некадашњег градског забавишта на обали Бегеја, где се Градски музеј Петровград уселио под новим називом – Банатски музеј Дунавске бановине – и на челу са новим кустосом и пасионираним археологом аматером Лазаром Николићем. Ово решење је пронађено након што су се Дунавска бановина и општина Петровград споразумеле око заједничког финансирања музејског особља (Бановина) и трошкова смештаја, одржавања и буџетирања археолошких ископавања (општина Петровград). Међутим, Банатски музеј Дунавске бановине није имао ту срећу да дуго функционише под тим именом: нови застој у његовом раду наступио је већ следеће године када је након краткотрајног Априлског рата читав Банат, а заједно са њим и Петровград, потпао под немачку окупациону управу.

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja