Деца у великом рату 1914 – 1918. године

нов 12, 2021

У среду, 17. новембра 2021. године, у оквиру програма обележавања празника Града Зрењанина у Салону Народног музеја Зрењанин у 18 часова биће отворена изложба под називом ”Деца у великом рату 1914 – 1918. године”.

Ова изложба реализована је 2015. на иницијативу Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда, а захваљујући помоћи Министарства за рад, запошљавање и социјална питања, Архива Србије, Војног музеја, Радио телевизије Србије, Педагошког музеја, Архива Српске Православне цркве, Историјског архива Београда и Историјског архива Врање. Аутори су Нада Петровић, Предраг Павловић и Видоје Голубовић. Надлежни кустос у зрењанинском Музеју је Владислава Игњатов, виши кустос, историчар.

Поставка представља потресно сведочанство да у ратним сукобима нико није био поштеђен. Састоји се из уводног дела и целина посвећених страдању српске деце 1914. и 1915. године, деци добровољцима у српској војсци, албанској голготи и страдању деце у Србији под окупацијом 1915-1918.

Део из каталога „Деца у Великом рату 1914-1918. године:

…“ Многи дечаци који су желели да бране Србију и Београд били су одбијени јер нису имали ни 15 година живота. Жеља је ипак била јача: лагали су млади Београђани да им је осамнаест, да су јаки, сналажљиви, да све могу да издрже. Убеђивали су официре да им дају пушке, да их провере, па ће и сами закључити да су способни за борбена дејства.
Дечаци разних годишта, пристигли из других делова Србије и са територија под Аустроугарском, јављали су се и Савезу добровољаца, који је своју испоставу имао у кафани „Златни топ“ (на данашњој Варош капији).
Сви омладинци и дечаци из Београда и унутрашњости, након уписивања у добровољце, ушли су у састав Сремског добровољачког одреда, који је одсудно бранио обале Београда. Њихов командир био је поручник Игњат Кирхнер, који је из аустроугарске војске непосредно пред рат пребегао Србима. Командир Кирхнер је све дечаке и момчиће из милоште звао „једно мангупарија”, безмерно их је волео и њима се поносио. Чувао их је као мајка. Када би из команде затражили да предузме извесну акцију, а њему се чинило да она тражи више жртава него што доноси користи, одбијао је.
О младим браниоцима Београда остао је и запис др Арчибалда Рајса: „Око Аде организована је била права маринска служба. Добровољци у овом логору били су сасвим млади… На улазу у логор на стражи налазио се босоноги младић у кошуљи, с дечачким лице, прави лик санкилота из велике револуције…“
За време другог напада на Београд 1915. године дечаци су у јутарњим часовима гинули и освећивали своју погинулу браћу и по улицама на простору од Универзитета до калемегданских прилаза. Када су Немци ухватили у првом борбеном реду неке дечаке првих разреда гимназије који су својој старијој браћи, гимназијалцима добровољцима, донели преобуку и остали у окршају, стрељали су их иако су неки од њих били рањени и без оружја.
Након окупације Србије непријатељ се зверски светио, убијао је све пред собом па и децу у колевци.

***
Страдалничка 1915. година за српски народ, војску и владу завршила се одступајућим маршом ка Јадранском приморју. У колони која се данима приближавала мору биле су и деца, жене – ратнице, мајке, сестре, веренице, избеглице… Сви су доживели албанску голготу. Умирала су деца од зиме и глади али су се у избегличкој колони и рађала нова нејач.
Са српском војском у грчка острва стигао је и велики број деце. У почетку су били смештени у пролазним логорима у Потамосу, Контокали и Кораџи, а тешко болесна у енглеској болници за децу у граду Крфу. Због исцрпљености и неухрањености, морталитет деце је првих дана био велики. После краћег опоравка највећи део деце, непунолетних младића и студената, преко 4.000, било је превежено транспортним бродовима на Корзику, у Француску у 43 школе и универзитете, на даље школовање. На територији Грчке за српску избеглу децу основана је гимназија у Волосу, а у Солуну и на Крфу, основне школе и ниже гимнације. За младиће неспособне за војну службу, формиране су на Крфу поштанско-телеграфска и шоферска служба.

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja