На Скупштини су говорили др Љубиша Васиљевић, председник МДС, мр Јелена Гвозденац Мартинов, директорка Народног музеја Зрењанин, и Јелена Секуловић, председница Комисије за доделу награда и признања МДС, а након тога су добитницима уручене награде.

Награда „Михаило Валтровић“ за изузетне резултате у стручном раду постигнуте током 2025. године равноправно су додељене мр Зорици Петровић из Народног музеја у Аранђеловцу, ауторки изложбе „Век индустријализације у Аранђеловцу“, и ауторском тиму Народног музеја Ниш који чине Иван Митић, Бојана Миленковић и Небојша Озимић, за изложбу „Трагом младости, нишка омладина на радним акцијама“.

За потребе одржавања Свечане скупштине Музејског друштва Србије зрењанинско Народно позориште „Тоша Јовановић“ уступило нам је своју салу.

Након свечаног дела Скупштине гостима из музеја широм Србије уприличено је вођење кроз сталну поставку Народног музеја Зрењанин, као и обилазак старог језгра града. Другог дана програма организован је излет у Специјални резерват природе Царска бара и салаш „Лујза” у Белом Блату.

Изложба је посвећена женама – хероинама отпора, страдања и борбе у Другом светском рату. Кроз архивску грађу, личне приче, фотографије и документе, поставка осветљава женску храброст, пожртвованост и допринос историји слободе. Милица Тепић, Хилда Дајч, Диана Будисављевић, Вида Јоцић, Мира Цикота, Лепа Радић, Олга Петров, Дринка Павловић, Јелена Ћетковић, Радмила Божић и Стана Арнаут само су неке од бројних жена чије су хуманост, одважност и ангажовање оживљени кроз изложбену поставку. Изложбу прати и каталошка публикација на српском и енглеском језику. Реализацију изложбе подржали су Министарство културе и Фондација Музеја жртава геноцида.

Аутор поставке је г. др ум Никола Радосављевић, програмски директор Музеја жртава геноцида, док је за изложбу у Народном музеју Зрењанин надлежна Владислава Игњатов, виша кустоскиња историчарка.

ИЗВОД ИЗ КАТАЛОШКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ

„Донедавно је о женама у рату и историји, коју су добрано задужиле, писано ретко, мало и селективно. Посебно је војна историја остала за жене релативно недокучива јер су исту махом писали мушкарци. Током првог светског рата жене се постепено интегришу у војске, а њихово ангажовање је спонтано и увек на добровољној бази. Обука за жене, као и планско укључивање у борбене јединице, наступа тек у Другом светском рату.

У Првом светском рату боркиње су постајале оне жене које су биле најистрајније у својој намери да добију пушке и ратни распоред. Међу њима су се истицале Милунка Савић, Софија Јовановић, Наталија Бјелајац. Многе, које су биле мање упорне, остајале су на месту болничарки, куварица, радиле као курирке или биле ангажоване у пошти, обавештајној служби и свим осталим пословима који су предано обављани иза линије фронта.

На линију фронта жене излазе у осетно већем броју током Другог светског рата. Излазе из анонимности и, паралелно са борбом коју воде против непријатеља, воде борбу за еманципацију која се незаустављиво наставила и у послератном периоду.“

Животиње у њеним скулптурама нису само верни прикази природе. Оне носе карактер, снагу, слободу, достојанство и покрет. Коњ, зец, срна, антилопа – само су неке од скулптура животиња које ће бити приказане на изложби. Насупрот њима, портрети и рељефи истакнутих личности представљају уметничко сећање на оне које су својим делом обележили српску историју, науку, културу и уметност – Јован Дучић, Милош Обреновић, Војвода Мишић, Доситеј Обрадовић, Мића Поповић и др. Иако наизглед различита, ова два света у стваралаштву Дринке Радовановић чине јединствену уметничку целину. Изложба је прилика да публика упозна богатство њеног опуса и сагледа начин на који је уметница у свом стваралаштву повезала природу, човека, историју и уметност.

Ауторка изложбе је Бојана Пановски из Фондације „Дринка Радовановић“, а надлежна кустоскиња у Народном музеју Зрењанин је Ивана Арађан, историчарка уметности.

Изложба је подржана од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Изложба ће бити доступна публици до 30. септембра 2026. године.

Подсећамо да ће у Салону бити актуелна изложба под називом „Отисак града“ која обухвата цртеже Милорада Мише Цветичанина и скулптуре Миодрага Мише Перића. Изложба „Отисак града“ је дијалог два аутора који по сензибилитету одговарају један другом и савршено се допуњују у својој различитости. Поставка је живог карактера и, по природи савремене уметничке праксе, у сталном контакту са публиком.

У Малом салону нашег музеја публика ће моћи да погледа изложбу „Освежавање меморије“ Момира Кнежевића. Аутор је добитник прве награде прошлогодишњег ликовног конкурса „30 пута 30“ који расписује Културни центар Зрењанина у сарадњи са аутором пројекта мр Милутином Мићићем, а поставка обухвата радове настале током 2025. и 2026. године у техници уље на платну.

Улаз је бесплатан. Добро дошли!

Биографија:

Момир Кнежевић рођен је 1949. године у Петровићима (Црна Гора). Од 1966. до 1972. учио је фреско сликарство код Наума Андрића. Дипломирао је 1981. године на Наставничкогм факултету у Никшићу (Црна Гора). Током 1982. и 1983. године студирао је рестаурацију на Академие вýтварнýцх умĕни, Праха (Чешка). Дипломирао је 1986. године на Академији ликовних уметности у Приштини сликарство у класи професора Муслима Мулићија. Током 1986. и 1987. године радио је као асистент-сарадник вајарског атљеа код професора Стевана Лукетића у Загребу (Хрватска). 1987. и 1988. године радио је као асистент-сарадник сликарског атељеа код Еда Муртића у Загребу (Хрватска). 1988. и 1989. године провео је на Ацадемиа де Беллас Артес де Сан Фернандо у Мадриду (Шпанија), као стипендиста шпанске владе за сликарство. Добитник је дванаест награда и похвала за сликарство. Излагао је копије фресака на 13 самосталних изложби у земљи и иностранству.

Излагао је слике на 65 самосталних изложби и више од 350 колективних изложби у земљи и иностранству. Аутор је тридесет осам групних изложби. Био је члан уметничких жирија пет пута. Аутор је два рецензирана практикума из области сликарских техника. Радио је као редовни професор на Факултету уметности у Приштини и на Ликовној академији у Требињу. Члан је Удружења ликвних уметника Србије и Удружења ликовних уметника Црне горе.

Изложба „Отисак града“ је дијалог два аутора који по сензибилитету одговарају један другом и савршено се допуњују у својој различитости.

Кроз дугу уметничку праксу, иако из две генерације између којих зјапи кратер дисконтинуитета, аутори, који су по образовању и намери вајари, преиспитују теме свакодневног живота, и кроз својствени ликовни језик мапирају пулс једног града. Предимензионирани детаљи урбаног живота и пренаглашени цртачки акценти свакодневних стаза немог посматрача дневних догађаја отварају простор за размишљање и дебату. У распону од наизглед неконтролисаног асемичног цртежа и експресивне експлозије линија Мише Цветичанина, до колоритне, суреалне скулптуралне контроле неспојивих материјала Мише Перића, назире се јасно питање где престаје цртеж а почиње објекат – скулптура. Дијалог је видљив у сталном супротстављању опипљивог/материјалног до претпоставке чулног.
У сенкама цртежа и животу скулптуре иза скулптуре оставља се простор за непредвидиво. Поставка је живог карактера и по природи савремене уметничке праксе у сталном је контакту са публиком. Поставка ће у Салону Народног музеја Зрењанин трајати до почетка октобра 2026. године.

Биографије:

Милорад Миша Цветичанин (Нови Сад, 1948) завршио је Гимназију и Вишу педагошку школу – ликовни смер у Новом Саду. Вајарство је дипломирао на Академији Уметности у Новом Саду. Излаже на групним изложбама у земљи и иностранству. Члан је СУЛУВ-а и Ликовног круга. Оснивач је ВИВ АРТ-а, уметничке радионице која се бавила дизајном ентеријера и просторним инсталацијама – скулптуром, од метала и стакла. Ради на Петроварадинској тврђави, Лагум атеље број 18А.

Миодраг Перић рођен је у Новом Саду 1971. године. Дипломирао је на Академији Уметности у Новом Саду, вајарски департман 1997. године. Мастер рад одбранио је 2024. на катедри за вајарство, просторну пластику и медаљарство код ванредног професора Ђорђа Арнаута, на Академији Ликовних Уметности у Требињу. Члан је СУЛУВ и ЕАА Еуропеан Артистс Ассоциатион. Излагао је на многобројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству.

Властимир Гаврик (1928–2008) био је светски познат и награђиван, један од најистакнутијих наших филмских и телевизијских сценографа. Гаврик је учествовао у реализацији сценографија за 84 домаћа и инострана дугометражна играна филма, као и за 12 играних телевизијских серија (укупно 170 епизода, од којих су више од половине инострана остварења). Најшира публика памтиће га по многобројним ТВ серијама, као што су „Срећни људи”, „Породично благо”, „Заборављени” и многе друге. Код филмске публике остаће упамћен по дугометражним остварењима, међу којима је и „Андерграунд” Емира Кустурице. Мало је позната у јавности чињеница да је за сценографију енглеско-америчког филма „Николај и Александра” о страдању руске царске породице за време Револуције 1917. учествовао у деоби Оскара који је 1972. године додељен групи сценографа на челу са чувеним Џоном Боксом.

У најзначајније стваралачке радове Властимира Гаврика, одликоване великим бројем домаћих (три Златне арене) и страних признања сврставају се сценографије за филмове: „Мајстор и Маргарита”, „Дан дужи од године”, „Дервиш и смрт” и „Црвени коњ”. До краја живота се упорно борио за уметничка права, као дугогодишњи председник Академије филмске уметности.

„Снагом имагинације и талента Властимир Гаврик је у филмовима успео да сценографију уздигне до нивоа када ова уметничка компонента филма постаје ослонац његове целокупне драмске сугестије.” – наводи Александра Гаврик у пратећем тексту изложбе.

Александра Гаврик је филмски и тв продуцент и уметница која је настоји да очува сећање на свог оца, сценографа великана светске и југословеснке кинематографије, добитника америчког Оскара и оснивача и председника Академије филмске уметности и науке Србије.

Изложба је до сада гостовала у многим градовима Србије, а зрењанинска публика имаће прилику да је погледа до 27. јула 2026. године.

Гостујућа изложба Музеја афричке уметности „Традиционални мурали Африке“ представља фотографије сликаних, рељефних и мозаичких украса на архитектури – деловима екстеријера и ентеријера кућа и читавих насеобина из различитих делова афричког континента.

Мурали као уметничка форма представљају вековну традицију, а по изузетним ликовним дометима издвајају се остварења уметница народа Игбо (Нигерија), Гурунси (Буркина Фасо и Гана), Ндебеле и Басото (Јужна Африка и Лесото).
Услет климатских услова, мурали су сваке године, после кишног периода, обнављани или наново сликани. Ефемерност мурала није утицала на ликовни програм, уметнички стил или тематику. Напротив, жене-муралисткиње преносиле су своје сликарско умеће с генерације на генерацију и одржавале ову форму уметничке изражајности, континуирано преносећи кроз ететску и семантики призму најзначајније вредности заједнице – као што су врлина, морал, понос, идентитет, духовност.

Изложба ће у Малом салону зрењанинског музеја бити доступна публици до 2. јула 2026. године. Ауторка изложбе је Наташа Његовановић Ристић, виша кустоскиња – историчарка уметности из Музеја афричке уметности, док је надлежна кустоскиња у зрењанинском музеју програмска директорка Ивана Арађан, виша кустоскиња – историчарка уметности.

О монографији:

Основу књиге Примена илустрације у интерпретацији књижевног дела чини одбрањена докторска дисертација на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.

„Др Оливера Урошев Палалић указује на функционалност илустрација анализирајући примере илустрованих књига, као и ученичке импресије пре и после интерпретације […] дела. Ауторка током истраживања прати рецепцију ученика и указује на значај асоцијативног дозивања, проширивања, прожимања, међусобног допуњавања и објашњавања ликовног и литерарног израза. Ваљано одабраним предлошцима, ауторка монографије Примена илустрације у интерпретацији књижевног дела указује на драгоцене примере илустроване интерпретације и истиче њен значај у савременој настави. Предлози одломака за интерпретацију илустрацијом представљају драгоцене примере остварених корелација у којима се одабрани књижевни текстови јављају као изванредно добра илустрација, као естетски доживљај и подстицај младим читаоцима на разноврсне стваралачке активности у настави.”

Из рецензије доц. др Наташа Станковић Шошо, Филолошки факултет у Београду

Биографија:

Оливера Урошев Палалић, рођена је 1975. године у Зрењанину, где ради као професор српског језика и књижевности. Школовала се у Зрењанину и Новом Саду, те стекла наставно и научно звање.

2016. године у оквиру стручног усавршавања и напредовања у школи, стекла је звање педагошког саветника, а 2018. године – самосталног педагошког саветника. Своје научно интересовање усмерила је на рецепцију књижевних дела ученика у основној школи још од првих научних радова. Докторирала је на студијском програму – Методика наставе на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.
Константно се усавршава, унапређује свој рад, те је један од саветника-спољних сарадника Школске управе Зрењанин. Сарадник је Завода за вредновање, Националног просветног савета и Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ).У оквиру свог професионалног ангажовања учествовала је у реализацији бројних пројеката. Водиља у професионалном раду јој је да је целоживотно учење стил живота. Два пута је освајала републичку награду за најбољу методичку припрему српског језика и књижевности „Проф. др Милија Николић”, Друштва за српски језик и књижевност Србије (2020, 2024). Добитник је признања Покрајинске владе као успешан ментор ученицима који су освајали врхунска остварења на републичким такмичењима. Објављује научне радове у научним часописима и учесник је бројних конференција и конгреса.
Члан је Друштва за српски језик и књижевност Србије и Друштва предметних дидактичара Србије. Удата је и има ћерку Нађу.