Обавештавамо вас да Народни музеј Зрењанин током предстојећих празника неће бити отворен за публику у периоду од 10. до 13. априла. Након празничне паузе, са задовољством вас позивамо да нас посетите и уживате у нашим актуелним поставкама:

• Салон музеја: Изложба „У ципелама Уроша Предића – Дневник из Италије“
• Мали салон: Поставка „Икона америчког графичког дизајна – Милтон Глејзер – изложба плаката“

Срећни празници!
Ваш Народни музеј Зрењанин

Стручно вођење је прилика и да се истакне однос публике према плакату о чему је писао и сам

Милтон Глејзер 2018. године:

„У својој суштини, то је јавно дело, намењено да утиче на своју публику. Оно је остало истинито још од праскозорја историје, када су примитивни мушкарци и жене, суочени са зидовима својих пећина као површинама, стварали изузетне слике које нас покрећу до данашњег дана. Колективни чин посматрања слике помагао је племенском идентитету, повезујући појединце осећањем заједничке сврхе. Наравно, не може се све што укључује сликовитост дефинисати као уметност. Најчешће, такве ствари информишу, убеђују или украшавају, али ретко обликују нашу перцепцију стварности. […]”

Милтон Глејзер (1929–2020) био је један од најутицајнијих и најзначајнијих америчких графичких дизајнера и илустратора. Током своје дуге каријере дизајнирао је и илустровао више од 500 плаката за клијенте у областима издаваштва, музике, позоришта, филма, институционалног и грађанског предузетништва, као и оних за комерцијалне производе и услуге. Током креативног рада, Милтон се у великој мери ослањао на уметнике из прошлости како би створио сопствени стил који се састојао од разиграних, психоделичних цртежа са контролисаним експлозијама боја, силуетама и смелим геометријским контурама. Његова најзначајнија дизајнерска решења укључују логотипе Волим Њујорк, Ди-Си комикс (DC COMICS), и постер за Највеће хитове Боба Дилана (1966), који је одштампан у шест милиона примерака.

Изложбу „Икона америчког графичког дизајна – Милтон Глејзер – изложба плаката” посетиоци ће моћи да погледају у Малом салону зрењанинског музеја до почетка маја 2026. године.

За Уроша Предића као уметника, Италија је представљала много више од географског простора – била је духовни и уметнички пејзаж у коме се сусреће са делима великих мајстора, преиспитује сопствена схватања лепоте и композиције, и продубљује своју уметничку дисциплину. Ово јединствено сведочанство открива Предића не само као сликара, већ и као човека: његове сумње, одушевљења, хумор и дубоку посвећеност уметности.

Посебност изложбе огледа се у томе што је у њеном средишту један предмет – оригинални Дневник из Италије – који постаје полазиште за савремене интерпретације: 2Д анимације, интерактивне сегменте и просторне елементе који воде посетиоца на путовање „у Предићевим ципелама”. Дневник документује утиске са уметниковог путовања кроз Сијену, Орвијето, Пизу, Фиренцу, Рим, Тиволи, Напуљ, Капри, Падову и Венецију. Осим описа уметничких и културно-историјских знаменитости, Предић доноси и живописне призоре природе и свакодневнице Италијана, што изложбу чини драгоценим културним мостом између Србије и Италије.

Поставку ће пратити штампање Дневника уз пратеће текстове, појашњења и илустрације. Изложба ће бити интерактивна тако да ће посетиоци бити укључени на неколико нивоа, а посебан сегмент чиниће радионице за децу и слични садржаји.

Засебан део истоименог пројекта је интерактивна виртуелна реконструкције атељеа Уроша Предића који се налазио Светогорској улици број 27 у Београду, и у који се сликар уселио након свог боравка у Италији 1909. године. Посетиоци ће уз ВР опрему, која ће се налазити у оквиру сталне поставке легата Уроша Предића, моћи да се нађу у амбијенту атељеа, окружени предметима које је велики сликар користио.

Пројекат „У ципелама Уроша Предића – Дневник из Италије“ део је програма „Меандри града. Токови културе“ Зрењанин национална престоница културе 2025. и финансиран је из буџета Града Зрењанина и Министарства културе Републике Србије. Пројектни тим су чиниле Бојана Петраш, виша дипломирана библиотекарка, и Сања Врзић, музејска саветница, уз стручну подршку колега из зрењанинског музеја. Дизајн изложбе и анимације потписују Ђула Шанта, Предраг Јолдић и Владимир Димовски, док је ВР атеље израдила Снежана Мијић, визуелни уметник. Мапе градова које је Предић обишао израдио је Александар Станојловић, дипломирани архитекта.

Посетиоци ће изложбу моћи да погледају до краја маја 2026. године, док ће ВР атеље бити доступна посетиоцима сталне поставке Музеја и након затварања изложбе.

Промоција књиге о Стевану Книћанину је одличан повод да се јавности представе, први пут заједно након много година, портрети четири великана српске националне историје 19. века који се чувају у сталној поставци и депоима Народног музеја Зрењанин. Поред Книћаниновог, ту су још и портрети његових сабораца, вођа српског народног покрета у Револуцији 1848/49. године: патријарха Јосифа Рајачића, војводе Стевана Шупљикца и вожда Ђорђа Стратимировића. Између два рата, ови портрети су чинили органску целину и красили Барокну салу данашње Градске куће. Временом су раздвојени, али су срећом нашли свој пут до зрењанинског Музеја, где се и данас налазе.

Стеван Книћанин (Кнић, 1807 – Београд, 1855) је био српски војвода, генерал и вођа добровољачких одреда Кнежевине Србије који су се у Револуцији 1848/1849. године борили на страни српског народног покрета у Јужној Угарској. Победник у биткама код Томашевца (5. децембар 1848) и Панчева (2. јануар 1849), истрајни бранилац последњег српског упоришта – Тителског платоа (у лето 1849), Книћанин је својим учешћем у војним збивањима током Револуције одиграо значајну улогу у историји српског народа северно и јужно од Дунава и остао упамћен као један од најуспешнијих војсковођа свог доба. Српска, али и европска штампа је о њему писала често, са похвалама и у суперлативима, па се без претеривања може рећи да је Книћанин био личност европског формата, угледан и поштован у размерама које су далеко превазилазиле границе Кнежевине Србије.

О његовој војничкој величини и јунаштву сведоче одликовања и бројна признања која је за живота стекао, као и околност да је послужио као инспирација некима од најзначајнијих српских (Катарина Ивановић, Урош Кнежевић, Анастас Јовановић), али и страних уметника свог доба (Јозеф Крихубер, Јохан Штадлер, Јосеф Мукаровски). У некадашњем Великом Бечкереку му је јануара 1849. приређен величанствен дочек овдашњег српског становништва, а наш град је и касније доследно и постојано чувао успомену на Книћанина.

Истраживање за потребе писања књиге водило је до и преко Народног музеја Зрењанин, у чијим се депоима чува Книћанинов портрет великих димензија, дело руског уметника Афанасија Шелоумова (1892–1983). Ова слика, настала 1931, део је својеврсног ликовног „квартета” који су чинили још портрети његових сабораца, истакнутих вођа српског народног покрета у Револуцији 1848/49. године. Непун век касније, јавност ће поново имати прилике да ове великане српске историје види заједно. Сваком посетиоцу следује бесплатан примерак књиге Стеван Книћанин у Великом Бечкереку. Добро дошли!

У петак, 20. марта са почетком у 17 часова, у простору Кутка за децу и младе, биће одржана радионица намењена одраслима.

У суботу, 21. марта са почетком у 12 часова, у истом простору биће одржана радионица намењена породицама у најширем смислу – родитељима са децом узраста од 4 до 12 година, родитељима и тинејџерима, и свима који желе да креативно стварају са члановима породице, без генерацијског ограничења.

Подсећамо да је поводом обележавања 120 година од рођења и 40 година од смрти Злате Марков Барањи у сталној поставци зрењанинског музеја, на дан рођења сликарке, одржано предавање о њеном животу и стваралаштву, професионалној повезаности са Зрењанином и родним Житиштем, о доминантним темама у њеним делима и слично.

Злата Марков Барањи (Житиште, 1906 – Нови Сад, 1986) била је српска и југословенска вајарка, керамичарка и ликовни педагог из области керамике. Рођена је 17. марта 1906. године, школовала се у Житишту, Темишвару, Великом Бечкереку (Зрењанину), док је музику, језике и сликарство учила у Фрохсдорфу, крај Беча, а потом вајарство у Будимпешти. Са супругом Карлом Барањијем, такође вајарем и керамичарем, излагала је заједнички на многим изложбама у земљи, и широм Европе. Злата Марков Барањи једна је од пионира керамичарске струке у Србији, и једна од првих педагога у овој области – основала је Одсек за керамику у Школи за примењену уметност у Новом Саду, где је преносила знање ученицима све до 1960. године. Добитница је бројних награда од стране домаћих удружења уметника, али и иностраних – њен рад је награђен сребрном медаљом 1968. и 1969. године у Бриселу, на изложби Уметност Европе, за скулптуре Живот тече даље, односно Јесење сунце. Добитница је и Октобарске награде града Новог Сада, 1969. године.

Од 1982. године, у Народном музеју Зрењанин чува се легат Злате Марков Барањи, који је формиран услед поклона њених вајарских и керамичарских дела, и мањег броја радова њеног супруга. Преминула је 15. марта 1986. године у својој 80 години. Урна са посмртним остацима уметнице положена је у породичној гробници Маркових у њеном родном Житишту.

О књизи:

„У књизи Коњски пасош додељен историји Тибор Варади оживљава прошлост коју није забележила велика историја. Умећем великог писца и проницљивошћу правника Варади на светлост дана износи приче о малим људима, држећи се притом факата иза којих се назире и нешто много значајније: истина о људској природи. Као још један том правничке „људске комедије“ и ова књига уједињује трагично и комично што, упркос ведрини и незлобивости приповедача, добијају неки пут и димензију апсурда.“

Горана Раичевић

„Варадијев есејистички рад уједно је и похвала људском достојанству и његов аутентичан пример. Посебност његових анализа предмета из породичне архиве подразумева неговање слуха за нетипично, несвакидашње, наклоност према непоновљивости људске судбине, осетљивост према детаљу. Поднесак у његовом тумачењу делује уверљивије него музејски експонат, а појединачне судбине које приказује саопштавају дубоку хуманистичку поруку.“

Драган Проле

Злата Марков Барањи (Житиште, 1906 – Нови Сад, 1986) била је српска и југословенска вајарка, керамичарка и ликовни педагог из области керамике. Рођена је 17. марта 1906. године у месту Бегеј Свети Ђурађ (данашње Житиште). Школовала се у Житишту, Темишвару, Великом Бечкереку (Зрењанину), док је музику, језике и сликарство учила у Фрохсдорфу, крај Беча, а потом вајарство у Будимпешти. Активно је излагала почев од тридесетих година 20. века у земљи и инострантву. Била је активан члан Удружења ликовних уметника Србије, Удружења ликовних уметника Војводине, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије и Војводине.

Са супругом Карлом Барањијем (Нови Сад, 1894 – Нови Сад, 1978), такође вајарем и керамичарем, излагала је заједнички на многим изложбама у земљи, и широм Европе. Једно од најпрепознатљивих дела које потписују као коаутори јесте скулптура Икарус (1938), која и данас краси зграду Команде Ратног Ваздухопловства у Земуну – дело архитекте Драгише Брашована.
Злата Марков Барањи, уз супруга Карла Барањија и Ивана Табаковића, једна је од пионира керамичарске струке у Србији. Једна је од првих педагога у овој области – основала је Одсек за керамику у Школи за примењену уметност у Новом Саду, где је преносила знање ученицима све до 1960. године.

Добитница је бројних награда од стране домаћих удружења уметника, али и иностраних – њен рад је награђен сребрном медаљом 1968. и 1969. године у Бриселу, на изложби Уметност Европе, за скулптуре Живот тече даље, односно Јесење сунце. Добитница је и Октобарске награде града Новог Сада, 1969. године.

Од 1982. године, у Народном музеју Зрењанин чува се легат Злате Марков Барањи, који је формиран услед поклона њених вајарских и керамичарских дела, и мањег броја радова њеног супруга.

Преминула је 15. марта 1986. године у својој 80 години. Урна са посмртним остацима уметнице положена је у породичној гробници Маркових у њеном родном Житишту.

Плакати су у Збирку примењене уметности Народног музеја Зрењанин стигли 2023. године посредством светски признатог графичког дизајнера, илустратора и стрип цртача Мирка Илића из Њујорка, који је те године посетио нашу институцију и одржао изузетно посећено предавање под називом „Дизајн активизам”. Са Мирком Илићем, некада блиским Глејзеровим пријатељем, зрењанински музеј успешно сарађује још од 2019. године, о чему сведочи и ова изложбена поставка.

Милтон Глејзер (1929 –2020) био је један од најутицајнијих и најзначајнијих америчких графичких дизајнера и илустратора. Његов опус се креће од логотипа до комплетних графичких и декоративних програма за ресторане у Светском трговинском центру у Њујорку. Током своје дуге каријере дизајнирао је и илустровао више од 500 плаката за клијенте у областима издаваштва, музике, позоришта, филма, институционалног и грађанског предузетништва, као и оних за комерцијалне производе и услуге. Током креативног рада, Милтон се у великој мери ослањао на уметнике из прошлости како би створио сопствени стил који се састојао од разиграних, психоделичних цртежа са контролисаним експлозијама боја, силуетама и смелим геометријским контурама. Његова најзначајнија дизајнерска решења укључују логотипе Волим Њујорк (I ❤ NY), Di-Si komiks (DC Comics), и постер за Највеће хитове Боба Дилана (1966), који је одштампан у шест милиона примерака.

„Ово није само обична изложба плаката – ово је сусрет са иконом америчког графичког дизајна и илустрације” – истиче аутор изложбе, кустос историчар уметности, Дејан Воргић.

Љубомир Срећковић (Бранковина 1860 – Београд 1928) је по завршетку Правног факултета у Београду 1884. радио као чиновник у Министарству финансија и Самосталној монополској управи. Након пада владе Николе Пашића 1892. иступа из Управе монопола и посвећује се раду у Српском трговачком удружењу. Новембра 1919. са оснивањем Извозничког друштва Краљевине СХС постаје његов председник, а као члан извозничког лобија 1922. ушао је у Управу Народне банке Краљевине СХС, залажући се посебно за већи обим додељивања сезонских кредита. Активнију улогу добија након оставке Ђорђа Вајферта на месту гувернера, кога наслеђује марта 1928. године, али се већ почетком јуна озбиљно разболео и преминуо крајем месеца 1928. Урош Предић је портрет Љубомира Срећковића урадио две године касније по фотографији како је и назначио у свом списку радова.

Након што је дело стигло у Народни музеј Зрењанин, спроведен је конзерваторско-рестаураторски третман од стране Марине Бојанић, мастер ликовног уметника, и оно ће бити изложено у делу сталне поставке Збирке ликовне уметности уз остала Предићева дела. Портрет ће званично бити представљен у уторак 10. марта у 19ч и о њему ће говорити Оливера Скоко, музејска саветница-историчарка уметности.

Резултати ликовног конкурса:

На ликовни конкурс пристигло је 546 радова из 20 основних школа са територије града Зрењанина и општине Житиште.

У категорији од IV до VI разреда награде су добили Мила Грубић, 6/3, ОШ „Ђура Јакшић“, Зрењанин (1. место), Лука Костадиновић, 5/2, ОШ „Серво Михалј“, Зрењанин (2. место), и Емина Санто, 4. разред, ОШ „Младост“, Томашевац (3. место). Похвале су добили Марина Мирков (5/2, ОШ „Бранко Радичевић“, Чента), Миња Прохаска (6. разред, ОШ „Урош Предић“, Орловат), Филип Лазић (6. разред, ОШ „Бранко Ћопић“, Лукићево), Александар Ајдуковић (5/2, ОШ „Серво Михалј“, Зрењанин), Емилија Петровић (6/1, ОШ „Доситеј Обрадовић“, Зрењанин) и Сара Тапавички (5/ 2, ОШ „Светозар Марковић Тоза“, Елемир). Специјалне награде добили су Николина Цветковић (5. разред) и  Јован Паланачки (5. разред) из ОШ „Свети Сава“, Стајићево.

У категорији од I до III разреда награде су добили Милица Воргић, 2/1, ОШ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин (1. место), Неда Милићев, 3. разред, ОШ „Младост“, Томашевац (2. место) и Михајло Видрић, 3/2, ОШ „Др Јован Цвијић“, Зрењанин (3. место). Похвале су добили Кристина Бошковић (3/2, ОШ „Др Јован Цвијић“, Зрењанин), Круна Вујадинов (1/1, ОШ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин), Теодора Мазињанин (2/1, ОШ „2. октобар“, Зрењанин), Ленка Стајић (2/1, ОШ „Бранко Радичевић“, Чента,), Александра Гордић (1/2, ОШ „2. октобар“, Зрењанин) и Ана Ђуричин (3/3,ОШ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин).

Резултати литерарног конкурса:

На литерарни конкурс пристигао је 21 рад из 8 основних школа. Стручни жири, који чини професор српског језика и књижевности, донео је одлуку да награде припадну Касијани Рајић, 7/1, ОШ „Јован Јовановић Змај“, Зрењанин (1. место), Душану Антићу, 8/5, ОШ „Петар Петровић Нјегош“, Зрењанин (2. место) и Павлу Веселинову, 8. разред, ОШ „Др Бошко Вребалов“, Меленци (3. место). Похвале су добили Сара Поповић (7/3, ОШ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин) и Медина Рамић (8/2, ОШ „Јован Јовановић Змај“, Зрењанин).