Промоција књиге о Стевану Книћанину је одличан повод да се јавности представе, први пут заједно након много година, портрети четири великана српске националне историје 19. века који се чувају у сталној поставци и депоима Народног музеја Зрењанин. Поред Книћаниновог, ту су још и портрети његових сабораца, вођа српског народног покрета у Револуцији 1848/49. године: патријарха Јосифа Рајачића, војводе Стевана Шупљикца и вожда Ђорђа Стратимировића. Између два рата, ови портрети су чинили органску целину и красили Барокну салу данашње Градске куће. Временом су раздвојени, али су срећом нашли свој пут до зрењанинског Музеја, где се и данас налазе.

Стеван Книћанин (Кнић, 1807 – Београд, 1855) је био српски војвода, генерал и вођа добровољачких одреда Кнежевине Србије који су се у Револуцији 1848/1849. године борили на страни српског народног покрета у Јужној Угарској. Победник у биткама код Томашевца (5. децембар 1848) и Панчева (2. јануар 1849), истрајни бранилац последњег српског упоришта – Тителског платоа (у лето 1849), Книћанин је својим учешћем у војним збивањима током Револуције одиграо значајну улогу у историји српског народа северно и јужно од Дунава и остао упамћен као један од најуспешнијих војсковођа свог доба. Српска, али и европска штампа је о њему писала често, са похвалама и у суперлативима, па се без претеривања може рећи да је Книћанин био личност европског формата, угледан и поштован у размерама које су далеко превазилазиле границе Кнежевине Србије.

О његовој војничкој величини и јунаштву сведоче одликовања и бројна признања која је за живота стекао, као и околност да је послужио као инспирација некима од најзначајнијих српских (Катарина Ивановић, Урош Кнежевић, Анастас Јовановић), али и страних уметника свог доба (Јозеф Крихубер, Јохан Штадлер, Јосеф Мукаровски). У некадашњем Великом Бечкереку му је јануара 1849. приређен величанствен дочек овдашњег српског становништва, а наш град је и касније доследно и постојано чувао успомену на Книћанина.

Истраживање за потребе писања књиге водило је до и преко Народног музеја Зрењанин, у чијим се депоима чува Книћанинов портрет великих димензија, дело руског уметника Афанасија Шелоумова (1892–1983). Ова слика, настала 1931, део је својеврсног ликовног „квартета” који су чинили још портрети његових сабораца, истакнутих вођа српског народног покрета у Револуцији 1848/49. године. Непун век касније, јавност ће поново имати прилике да ове великане српске историје види заједно. Сваком посетиоцу следује бесплатан примерак књиге Стеван Книћанин у Великом Бечкереку. Добро дошли!

О књизи:

„У књизи Коњски пасош додељен историји Тибор Варади оживљава прошлост коју није забележила велика историја. Умећем великог писца и проницљивошћу правника Варади на светлост дана износи приче о малим људима, држећи се притом факата иза којих се назире и нешто много значајније: истина о људској природи. Као још један том правничке „људске комедије“ и ова књига уједињује трагично и комично што, упркос ведрини и незлобивости приповедача, добијају неки пут и димензију апсурда.“

Горана Раичевић

„Варадијев есејистички рад уједно је и похвала људском достојанству и његов аутентичан пример. Посебност његових анализа предмета из породичне архиве подразумева неговање слуха за нетипично, несвакидашње, наклоност према непоновљивости људске судбине, осетљивост према детаљу. Поднесак у његовом тумачењу делује уверљивије него музејски експонат, а појединачне судбине које приказује саопштавају дубоку хуманистичку поруку.“

Драган Проле

У монографији „Добровољци војске Краљевине Србије колонизовани у Банату“ су сабрани спискови добровољаца војске Краљевине Србије у Првом светском рату који су надељени земљом у Банату. За сваког добровољца дати су место рођења (место, срез и бановина), својство (борац, неборац, број и датум издавања добровољачког уверења), површина добијене земље и катастарска општина у којој се земља налази.

У посебном делу дат је попис добровољаца који су добили земљу у Панчевачком риту, али већина њих до уласка Краљевине Југославије у Други светски рат није била преузела свој посед.

Спискове добровољаца који су надељени земљом у Банату и Панчевачком риту прати монографска студија у којој је дата кратка хронологија ослобођења територије Баната и његовог присаједињења Краљевини Србији, као и кратка историја сваке од добровољачких колонија у Банату, односно проблематика поделе земље у Панчевачком риту.

Издавач монографије је „Удружење ратних добровољаца 1912–1918 њихових потомака и поштовалаца Бачка Паланка“.

Књига садржи више од 30 песама које су настајале током седам година школовања, добар део тих песама је имао и свој фестивалски живот, појављивале су се у зборницима тих фестивала и освајале награде жирија и срца публике. Теме се мењају како се листају странице збирке. Песме су углавном поређане хронолошки, како су настајале. Приче које се могу пронаћи на тим страницама говоре о периоду одрастања једног дечака. О породици, љубави, другарству, животним искуствима и будућности. Дилемама које има један тинејџер, као и о губицима које остављају свој траг у свачијем срцу. Читалац на овим страницама може да пронађе део свог детињства, делиће слагалице свог живота. Стихови који умеју да насмеју, натерају нас на размишљање, али и на понеку сузу. Праве скице једног детињства.

“Душан Антић, песнички удвојен славним именом и презименом, пред крај будуће књиге, пише колоквијални наслов за песму: „ЧЕКАЈ МЕ“, да бисмо довољно разумљиво схватили шта значи стих: „Чекај ме тамо где се путеви не бришу, не дозволи да нестанем!“. Не, не обраћа се ОН девојкама, не моли школског друга, не призива родитељску пажњу, то Душан пише Сам Себи, свом Антићу, који ће га најбоље разумети!”, пише рецензент ове књиге, велики Љубивоје Ршумовић. Поред његове писане рецензије у самој књизи, многи песници и људи из струке су снимком или текстом представили своје рецензије књиге ( Тоде Николетић, Душан Поп Ђурђев, Јово Чулић, Миливој Бајшански, Вид Вицко Вукелић ).

Душан Антић има 14 година. Живи у Зрењанину и ученик је 8. разреда ОШ „Петар Петровић Његош“ из Зрењанина. Говори поезију од вртића, редован је учесник рецитаторских смотри, био је победник Фестивала рецитатора „Рецитационица“ у Јагодини, а на смотри „Песниче народа мог“ на којој учествују све школе из Србије сваке године наступа и на Републичкој смотри у Ваљеву. Таленат за писање је показао рано и прве кратке песме написао већ у првом разреду. Тај таленат је препознат и на неким фестивалима којима је слао своје радове. До сада је: два пута победио на Песничкој штафети у организацији Градске народне библиотеке Зрењанин (песме „Имати 10“ и „Не пишем ја песме“), освојио је 2. место и награду публике на 35. Невеновом фестивалу деце песника у Савином селу 2024. године (песма „Не пишем ја песме“) и 1. место на 36. по реду фестивалу 2025. године (песма „Животни пут”). Био је победник на 47. Лимским вечерима дечије поезије у Прибоју (песма „Када Песма плаче“), апсолутни је победник и носилац титуле „Мали принц дјечјег царства“ на 19. међународном фестивалу поезије „Дјечје царство“ у Бања Луци (песме „Када Песма плаче“ и „Колико сам мамин и татин“), освојио је 2. награду на ВИИ Тасиним данима у Сараорцима (песма “Заборав се плоди и покрива све”), освојио је 1. награду и “Рашин шешир” на 8. Дану Раше Попова у Мокрину (песма “Врло важно, писмо мени када порастем”), освојио је 1. награду на 38. Сусретима под Старом маслином у Бару (песма “Маслина – стабло од гнезда и звезда”).

Пре три године је био полазник Академије Сарадници Сунца, коју организује Фондација „Ршум“. Више од 8 година је био члан музичко-драмског студија МЕС који воде Ана Алексић Шајрер и Марта Ронто. Завршио је нижу музичку школу Јосиф Маринковић, клавир у класи професорице Едите Мајорфи Тодоровић. Тренира атлетику у АК Пролетер, код тренера Младена Грујића. Имао је и два појављивања као статиста са задатком у филмовима и серијама „Тома“ и „Време смрти“. Тренутно је полазник школе глуме „Драма студио” у класи Марка Васиљевића. Организација Светосавље је у мају 2025. године, поводом обележавања Дана Ћирила и Методија, организовала књижевно вече где је Душан, у Салону Народног музеја Зрењанин, своје стихове представио зрењанинској публици.

Модератор промоције ће бити Владислава Игњатов, а присутнима ће се поред Душана обратити и песник Тоде Николетић, један од највољенијих савремених писаца за децу, аутор бројних песама, драма и књига, и Горан Стојичић, директор издавачке куће Бесани. Поред разговора о књизи, аутору и слушању његове поезије, публика ће моћи да ужива и у музичком перформансу младог гитаристе Огњена Чолића. Музичке нумере за које је Душан писао текстове ће отпевати Хана Шван и Лазар Антић.

Др Марковић је своје објављене научне радове објединио у четири књиге под називом „Национално без одијума, поглед без претензија“ (2015, 2018, 2020, 2024). пише о темама које су увек актуелне у нашем друштву, а крећу се од положаја српског учитеља у Угарској, до потраге за идентитетом учитеља код Срба. Књиге се бави и идеалима хуманизма и идентитету богочовека код Срба, о косовском предању, о „културном национализму” у политичкој мисли Срба с почетка 20. века. Аутор је обрадио и кључне период модерне српске историје, Први светски рат, о страдања Срба у Другом светском рату али и о (пост)модернизму Војводине.

Саша С. Марковић рођен је 1968. у Џигољу у близини Прокупља. Академско образовање стекао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Наставник је историје у звању редовног професора на Педагошком факултету у Сомбору, Универзитета у Новом Саду. Предмет његовог истраживачког интересовања је рефлексија европских друштвених и образовно-васпитних идеја код Срба у XИX и XX веку као и утицај друштвене мисли на стварање националног, политичког и ширег културног идентитета. Аутор је бројних монографија и више десетина научно-стручних радова који су објављени у релевантним научним и стручним часописима. Учествовао је на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Учесник је на више научних и међународних пројеката из области историјских наука.

Жељко Вукчевић је рођен у Зрењанину 1960. где је завршио Гимназију. Дипломирао филозофију и докторирао на Универзитету у Београду. У Библиотеци Матице српске радио је у периоду од 1987. до 2007. године. Редовни је професор Педагошког факултета у Сомбору од 2011, а декан је био у периоду од 2015. до 2021. године. Аутор је десет монографија и бројних научних радова. Његова поља интересовања су теорија књиге и нових медија и социологија књига и читања.

„Отварајући бројна питања из области теорије илустрације” по речима рецензеткиње Горане Стевановић „публикација представља важан подстицај за будућа истраживања, историзацију и различите приступе овој теми”. Рецензент др Данило Вуксановић истиче да Сенка Влаховић „уздиже дисциплину илустрације на заслужену лествицу, често недовољно признату у свету уметности”. Књижевница Гордана Малетић у својој рецензији каже да „комплексност питања, које захтева промишљање у домену уметничких вредности, посматрања са становишта историје, социологије, комуникације и рецепције, чини текстове објављене у књизи разноврсним и занимљивим”.

У књизи су заступљене илустрације књига за децу бројних репрезентативних аутора о чијим делим ауторка пише: Младен Анђелковић, Тихомир Челановић, Мања Миладиновић (Ћирић), Растко Ћирић, Бојана Димитровски, Небојша Ђурановић, Алекса Гајић, Ана Григорјев, Марија Јевтић, Алекса Јовановић, Марица Кицушић, Драгана Купрешанин, Коста Миловановић, Душан Петричић, Душан Павлић, Милица Раденковић, Бобан Савић Гето, Ивица Стевановић, Тања Стевановић, Лука Тилингер, Вања Тодорић, Јован Укропина, Давид Вартабедијан, Маја Веселиновић, Александар Золотић, Добросав Боб Живковић… Поред поменутих илустратора, у књизи могу наћи текстови о књигама за децу које су илустровали и Борис Кузмановић, Ана Петровић, Биљана Михајловић, Славимир Стојановић, Софија Мишчевић…

Сенка Влаховић је визуелна уметница, илустраторка и дизајнерка књига, теоретичарка илустрације. Дипломирала је и специјализирала илустрацију на Високој техничкој школи у Новом Саду, а на теми видео-илустрације књиге одбранила је мастер рад на Академији уметности у Београду. Објавила је осам књига (пет стручних књига, на српском и енглеском, и три уметничке које потписује као аутор текста, илустрација и дизајна). Имала је преко 30 самосталних изложби. Графички је обликовала преко 600 књига, у издању БКЦ-а. Била је организатор и/или учесник различитих домаћих и међународних изложби, фестивала, жирирања и симпозијума у области илустрације. Добитница је више значајних награда (Награда за најбољу књигу у области теорије визуелне комуникације на сајму књига у Београду 2015, Годишња награда УЛУПУДС-а за 2017, и Годишња награде УЛУПУДС-а за 2020). Члан је УЛУПУДС-а и Матице српске.

Промоција књиге Сенке Влаховић део је пратећег програма изложбе „Откривени свет илустрације Љубице Цуце Сокић“, која је реализована у сарадњи Народне библиотеке Србије и Народног музеја Зрењанин и која представља сегмент стваралаштва велике српске сликарке посвећен илустровању за децу. Изложбену поставку чине 73 оригиналне објављене илустрације за књиге и часописе, као и непубликоване илустрације „Алисе у чаробној земљи“ и „Пинокиа“ које до сада нису биле познате широј јавности. Пратећи део изложбе чине књиге са објављеним илустрацијама, предмети и сликарски прибор из атељеа, као и аутопортрет уметнице који се налазе у оквиру Заоставштине Љубице Цуце Цуце Сокић који је доспео у Народну библиотеку Србије као поклон породице Гаталовић. Изложба ће трајати у Малом салону зрењанинског музеја до 29. октобра 2025. године. Ауторка изложбе је Горана Стевановић, библиотекар саветник за Уметнички фонд и Графичку збирку Народне библиотеке Србије, док је у Народном музеју Зрењанин надлежна Бојана Петраш, виша дипломирана библиотекарка.

Посебан гост на промоцији биће илустратор Младен Анђелковић, који је својим живописним цртежима оживео свет тиског цвета, рода и дабра. Након промоције књига, он ће са децом одржати креативну радионицу, на којој ћете заједно истраживати тајне илустровања и пробати да сами илуструјете једну причу. Програм је намењен деци узраста од 5 до 9 година и пример је лепе сарадње Градске народне библиотеке и Музеја, који заједничким снагама желе да приближе деци богатство природе и уметности.

Подсећамо да изложба „Откривени свет илустрације Љубице Цуце Сокић“, реализована у сарадњи Народне библиотеке Србије и Народног музеја Зрењанин, представља сегмент стваралаштва велике српске сликарке посвећен илустровању за децу. Изложбену поставку чине 73 оригиналне објављене илустрације за књиге и часописе, као и непубликоване илустрације „Алисе у чаробној земљи“ и „Пинокиа“ које до сада нису биле познате широј јавности. Пратећи део изложбе чине књиге са објављеним илустрацијама, предмети и сликарски прибор из атељеа, као и аутопортрет уметнице који се налазе у оквиру Заоставштине Љубице Цуце Цуце Сокић који је доспео у Народну библиотеку Србије као поклон породице Гаталовић.

Изложба, која је била предвиђена да траје до 20. октобра у Малом салону зрењанинског музеја, продужена је и биће доступна публици до 29. октобра 2025. године. Ауторка изложбе је Горана Стевановић, библиотекар саветник за Уметнички фонд и Графичку збирку Народне библиотеке Србије, док је у Народном музеју Зрењанин надлежна Бојана Петраш, виша дипломирана библиотекарка.

Мемоарска књига Весне Станишић, Укус сунца (Лагуна, 2025), сведочи о мукама избегличког живота, који отпочиње 1991. године када с мужем и малим дететом бежи из грађанским ратом захваћене Југославије, и из Панчева доспева у Шведску где ће подићи нови дом и остварити респектабилан професионални статус.

Но Укус сунца није тек једна од књига о страхотама рата која бележи апсурд избегличног живота, велике туге и радости. Реч је о књизи високе уметничке вредности и писцу који биографски садржај вешто оплемењује литерарним реминисценцијама; најнепосредније на Црњанског и Хипербореју одакле је преузет и мото књиге: Тај нагон да се човек, и у туђим земљама, осети као код своје куће, ја мислим да је знак, једне велике заједнице, осећаја заједнице људи.
Слојевита и богата значењима, емотивно снажна и мисаоно дубока, с примесама финог хумора и ироније, књига Укус сунца тематизује мноштво проблема (избеглиштво, идентит, језик, мајчинство…), призива обиље асоцијација, побуђује снажан доживљај и читаоца оставља уверење о надмоћи људскости над манифестацијама зла и деструкције.

Весна Станишић (рођ. Илкић, Панчево, 1961), драмски писац, драматург и преводилац, реализовала је преко педесет представа за децу и одрасле у Југославији, Србији и Шведској, на српском, шведском и енглеском језику; писац је неколико драма, међу којима је и драма на шведском Имитација живота (Лотсаслив), изведена 1998. године на Стеријином позорју. Иницијатор је и реализатор сарадње београдског Народног позоришта и Краљевског драмског позоришта Драматен из Стокхолма, као и сарадње шведских и српских позоришта за децу и младе. Аутор је триптиха Три круне – обраде историјских драма Аугуста Стриндберга, и драматург представа којом је Драматен 2008. године обележио стогодишњицу постојања; сценариста је три документарна филма; филм Код Хиперборејаца био је представник Југославије на Приx Италиа 1997. године. Била је један од уметничких директора шведског дечјег позоришта Пигметеатер. Члан је борда Шведског Аситежа – светске организације позоришта за децу и младе. Добитник је неколико награда и признања у Србији и у Шведској.

Издавачи књиге су Удружење историчара „Зрењанин експлоратива“ и Институт за подунавско-швапску историју и регионалне студије Тибинген (Institut für donauschwäbische Geschichte und Landeskunde, skr. IdGL, Tübingen), а наслов немачког оригинала је: Karl Hell „Erlebnisse eines Amerikaners im Torontál”, Nagybecskerek, 1909.

О аутору:
Карл Хел (нем. Карл Хелл, мађ. Хелл Кáролy) се родио 1875. године у Карлсдорфу (данашњи Банатски Карловац). Био је новински уредник, публициста, секретар Јужномађарског сељачког удружења и блиски сарадник др Имреа Варадија. Као новинар и јавни радник оштро је критиковао власти некадашње Торонталске жупаније, указујући јавно на њихову корупцију, бахатост и нерад, као и на бројне афере жупанијске врхушке и ондашње владајуће Либералне странке. Немачки лист Унсер Блатт (Наш лист) који је уређивао у сарадњи са Варадијем био је можда и најјаче опозиционо гласило у Торонталској жупанији током прве деценије 20. века. Хел је умро у Риду поред Линца 1953. године.

О преводиоцу / приређивачу:
Др Филип Крчмар (Зрењанин, 1984) је историчар и виши архивист у Историјском архиву Зрењанин. Аутор је, коаутор или приређивач петнаестак књига и стотинак радова објављених у домаћој и страној научној и стручној периодици који се углавном баве историјом Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) и Баната: „На прагу другог века: 100 година Завода за јавно здравље Зрењанин (1924–2024)”, „Народни музеј Зрењанин (1911–2021)”, „Традиција хуманости: 140 година Црвеног крста Зрењанин (1880–2020)”, „Ласло Карачоњи и његово доба, Споменица Историјског архива Зрењанин (1947–2017)“, „Лаудонова регимента”, „Торонталска жупанија и њено наслеђе“, „Почетак Првог светског рата у светлу великобечкеречке штампе” итд.