Подсећамо: Изложба под називом „У ципелама Уроша Предића – Дневник из Италије“ тренутно је постављена у Салону и оживљава уметникове утиске, записе и сећања, полазећи од његовог аутентичног путописног дневника који се чува у оквиру легата Народног музеја Зрењанин, а који је настао током Предићевог студијског путовања у Италију 1909. године.

За Уроша Предића као уметника, Италија је представљала много више од географског простора – била је духовни и уметнички пејзаж у коме се сусреће са делима великих мајстора, преиспитује сопствена схватања лепоте и композиције, и продубљује своју уметничку дисциплину. Ово јединствено сведочанство открива Предића не само као сликара, већ и као човека: његове сумње, одушевљења, хумор и дубоку посвећеност уметности.

Посебност изложбе огледа се у томе што је у њеном средишту један предмет – оригинални Дневник из Италије – који постаје полазиште за савремене интерпретације: 2Д анимације, интерактивне сегменте и просторне елементе који воде посетиоца на путовање „у Предићевим ципелама”.
Засебан део истоименог пројекта је интерактивна виртуелна реконструкције атељеа Уроша Предића који се налазио Светогорској улици број 27 у Београду, и у који се сликар уселио након свог боравка у Италији 1909. године. Посетиоци ће уз ВР опрему, која ће се налазити у оквиру сталне поставке легата Уроша Предића, моћи да се нађу у амбијенту атељеа, окружени предметима које је велики сликар користио.

Пројекат „У ципелама Уроша Предића – Дневник из Италије“ део је програма „Меандри града. Токови културе“ Зрењанин национална престоница културе 2025. и финансиран је из буџета Града Зрењанина и Министарства културе Републике Србије.

Посетиоци ће изложбу моћи да погледају до 24. маја 2026. године, док ће ВР атеље бити доступна посетиоцима сталне поставке Музеја и након затварања изложбе. Радно време Салона Народног музеја Зрењанин током трајања изложбе “У ципелама Уроша Предића – Дневник из Италије”: радним даном 9-13:30 и 14-19.30ч, субота 10-15ч и недеља 16-20ч.

Догађај је део пратећег програма изложбе „Икона америчког графичког дизајна – Милтон Глејзер – изложба плаката” која ће трајати до 12. маја 2026. у Малом салону Народног музеја Зрењанин.

Милтон Глејзер (1929 – 2020) био је један од најутицајнијих и најзначајнијих америчких графичких дизајнера и илустратора. Његов опус се креће од логотипа до комплетних графичких и декоративних програма за ресторане у Светском трговинском центру у Њујорку. Током своје дуге каријере дизајнирао је и илустровао више од 500 плаката за клијенте у областима издаваштва, музике, позоришта, филма, институционалног и грађанског предузетништва, као и оних за комерцијалне производе и услуге. Током креативног рада, Милтон се у великој мери ослањао на уметнике из прошлости како би створио сопствени стил који се састојао од разиграних, психоделичних цртежа са контролисаним експлозијама боја, силуетама и смелим геометријским контурама. Његова најзначајнија дизајнерска решења укључују логотипе Волим Њујорк (I ❤ NY), Ди-Си комикс (DC Comics), и постер за Највеће хитове Боба Дилана (1966), који је одштампан у шест милиона примерака.

Уколико поседујете предмете, који су настали или коришћени у „Пролетеру“, „Ударнику“, „Бегеју“ или РО „Слога“ (то могу бити њихови производи, каталози, фотографије, документација, награде, признања, бројеви фабричких листова – информатора, делови радне униформе и др), или желите са нама да поделите своја сећања на рад у поменутим фабрикама, молимо вас да се обратите кустоскињи Александри Козарев путем мејла etnologija.aleksandra@gmail.com, телефона 023 561 841 (локал 30) или лично, на адреси Суботићева 1.

Стручно вођење је прилика и да се истакне однос публике према плакату о чему је писао и сам

Милтон Глејзер 2018. године:

„У својој суштини, то је јавно дело, намењено да утиче на своју публику. Оно је остало истинито још од праскозорја историје, када су примитивни мушкарци и жене, суочени са зидовима својих пећина као површинама, стварали изузетне слике које нас покрећу до данашњег дана. Колективни чин посматрања слике помагао је племенском идентитету, повезујући појединце осећањем заједничке сврхе. Наравно, не може се све што укључује сликовитост дефинисати као уметност. Најчешће, такве ствари информишу, убеђују или украшавају, али ретко обликују нашу перцепцију стварности. […]”

Милтон Глејзер (1929–2020) био је један од најутицајнијих и најзначајнијих америчких графичких дизајнера и илустратора. Током своје дуге каријере дизајнирао је и илустровао више од 500 плаката за клијенте у областима издаваштва, музике, позоришта, филма, институционалног и грађанског предузетништва, као и оних за комерцијалне производе и услуге. Током креативног рада, Милтон се у великој мери ослањао на уметнике из прошлости како би створио сопствени стил који се састојао од разиграних, психоделичних цртежа са контролисаним експлозијама боја, силуетама и смелим геометријским контурама. Његова најзначајнија дизајнерска решења укључују логотипе Волим Њујорк, Ди-Си комикс (DC COMICS), и постер за Највеће хитове Боба Дилана (1966), који је одштампан у шест милиона примерака.

Изложбу „Икона америчког графичког дизајна – Милтон Глејзер – изложба плаката” посетиоци ће моћи да погледају у Малом салону зрењанинског музеја до почетка маја 2026. године.

Злата Марков Барањи (Житиште, 1906 – Нови Сад, 1986) била је српска и југословенска вајарка, керамичарка и ликовни педагог из области керамике. Рођена је 17. марта 1906. године у месту Бегеј Свети Ђурађ (данашње Житиште). Школовала се у Житишту, Темишвару, Великом Бечкереку (Зрењанину), док је музику, језике и сликарство учила у Фрохсдорфу, крај Беча, а потом вајарство у Будимпешти. Активно је излагала почев од тридесетих година 20. века у земљи и инострантву. Била је активан члан Удружења ликовних уметника Србије, Удружења ликовних уметника Војводине, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије и Војводине.

Са супругом Карлом Барањијем (Нови Сад, 1894 – Нови Сад, 1978), такође вајарем и керамичарем, излагала је заједнички на многим изложбама у земљи, и широм Европе. Једно од најпрепознатљивих дела које потписују као коаутори јесте скулптура Икарус (1938), која и данас краси зграду Команде Ратног Ваздухопловства у Земуну – дело архитекте Драгише Брашована.
Злата Марков Барањи, уз супруга Карла Барањија и Ивана Табаковића, једна је од пионира керамичарске струке у Србији. Једна је од првих педагога у овој области – основала је Одсек за керамику у Школи за примењену уметност у Новом Саду, где је преносила знање ученицима све до 1960. године.

Добитница је бројних награда од стране домаћих удружења уметника, али и иностраних – њен рад је награђен сребрном медаљом 1968. и 1969. године у Бриселу, на изложби Уметност Европе, за скулптуре Живот тече даље, односно Јесење сунце. Добитница је и Октобарске награде града Новог Сада, 1969. године.

Од 1982. године, у Народном музеју Зрењанин чува се легат Злате Марков Барањи, који је формиран услед поклона њених вајарских и керамичарских дела, и мањег броја радова њеног супруга.

Преминула је 15. марта 1986. године у својој 80 години. Урна са посмртним остацима уметнице положена је у породичној гробници Маркових у њеном родном Житишту.

Пројекат „Неоренесансни дух Медитерана у Банату”, током претходног периода, био је платформа за бројне пратеће програме у виду радионица, дијалога, стручних вођења и предавања чиме је остварен један нови и другачији поглед на неоренесансну баштину у Банату. Овакав приступ доводи до нових сазнања која помажу, како у евалуацији пројекта, тако и указују на трасу развоја и одрживост пројекта у будућности. Предстојећи тест (квиз) указаће нам колико смо били успешни у реализацији овог подухвата, али и колико је публика научила о неоренесансном наслеђу града након више од два месеца трајања пројекта.

Изложба „Неоренесансни дух Медитерана у Банату”, која је требало да траје до краја јануара 2026. године, продужена је и трајаће до 14. фебруара. Аутор истоименог пројекта и изложбе је Дејан Воргић, кустос историчар уметности Народног музеја Зрењанин.

Основу пројекта чини комплексна изложба састављена од пет изложбених поставки различитог обима и једне видео презентације које представљају неоренесансно културно наслеђе града Зрењанина XIX и XX века, кроз визуру архитектуре, зидног религиозног сликарства, примењене уметности (мајолика у ентеријеру), ренесансне литературе, путовања и личности књижевника и ликовног критичара Тодора Манојловића.

Посебан нагласак током излагања аутора биће мотиви на изложеним експонатима који потичу још из античког и хришћанског наслеђа, као што су купидони, атласи, харпије, менаде, богиња Флора, Света Екатерина Александријска и др. Поред њиховог иконографског тумачења, анализираће се њихова улога у периоду неоренесансе, као и порука коју су ови мотиви требали да пренесу савременом човеку. Публика ће имати прилику и да се упозна са мање познатим чињеницама из културне историје града, као и са неоренесансном баштином која је представљена у оквиру пројекта, а данас се чува у различитим културним институцијама Зрењанина и Новог Сада.

Тематске целине пројекта „Неоренесансни дух Медитерана у Банату”, које су представљене у виду пет изложбених поставки и једне видео презентације су: Неоренесансна архитектура и објекти културних институција Зрењанина, Ехо ренесансе: копије дела Леонарда да Винчија и Рафаела у римокатоличким црквама Зрењанина, Медитеранска мајолика у ентеријеру Великог Бечкерека–Петровграда–Зрењанина (XIX–XX век), Првобитна шкољка у соби:(нео)ренесансни дух Тодора Манојловића, Ренесансна књижевност и примењена графика уграду на Бегеју и Ренесансни Јадран у фото-путопису петровградске породице Грос–Штагелшмит.

Први сегмент предавања анализираће личност италијанског ренесансног уметника Сандра Ботичелија и његовог чувеног дела „Рађање Венере” у контексту пројекта „Неоренесансни дух Медитерана у Банату“. Рецензент монографије и део пројектног тима ће дати стручно мишљење и вредносни суд о самом пројекту, чиме ће се заокружити циклус предавања. Полазна тачка разговора другог сегмента предавања је наизглед уобичајен предмет свакодневице изложен у спомен-соби Тодора Манојловића у Народном музеју Зрењанин који током истраживања постаје кључ за разумевање личности свог некадашњег власника, првобитна шкољка, односно клица, извесне и непосредне среће. Стога, издвојени артефакт – репродукција Ботичелијевог „Рађања Венере” са зида спомен-собе постаје својеврсни симбол (нео)ренесансног духа Тодора Манојловића.

Тематске целине пројекта „Неоренесансни дух Медитерана у Банату”, које су представљене у виду пет изложбених поставки и једне видео презентације су: Неоренесансна архитектура и објекти културних институција Зрењанина, Ехо ренесансе: копије дела Леонарда да Винчија и Рафаела у римокатоличким црквама Зрењанина, Медитеранска мајолика у ентеријеру Великог Бечкерека–Петровграда–Зрењанина (XIX–XX век), Првобитна шкољка у соби: (нео)ренесансни дух Тодора Манојловића, Ренесансна књижевност и примењена графика у граду на Бегеју и Ренесансни Јадран у фото-путопису петровградске породице Грос–Штагелшмит. Изложбене поставке обухватају Салон, Мали салон и холове приземља и првог спрата Народног музеја Зрењанин, а представљено је више од 160 експоната које потичу из неколико културних институција града, приватних колекција, Рукописног одељења и Библиотеке Матице српске, као и Музеја Војводине. Пројекат је део програма „Зрењанин престоница културе 2025: Меандри града. Токови културе“.

Стваралачки пут Саве Шумановића је уско повезан са одликама париске авангарде, аналитичког кубизма, неокласицизма, експресионизма, а опет је обележен дубоко индивидуланом, личном унутрашњом поетиком.

Слика „Пролећни пејзаж” настала је 1934. године у периоду који је уследио након Шумановићевог коначног напуштања Париза и повратка у Шид. „Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши”, написао је Шумановић у предговору каталога за своју изложбу на Новом универзитету у Београду 1939. године. Дело „Пролећни пејзаж” приказује валовите обронке Фрушке горе испуњене њивама и воћњацима. Сликом доминира дрвеће у цвату, сунчана атмосфера, светле боје и природа која се буди. Настала у тзв. шидском периоду када се Шумановић у потпуности ослобађа свих туђих утицаја, ова слика документује његов специфичан поетски реализам који је сам дефинисао као „како знам и умем” стил. Важан мотив у овом периоду на Савиним пејзажима био је пут који има шири контекст и вишеструку симболичност. Некад он доминира сликом, некада је само детаљ крајолика, понекад простран, неретко узак, али свакако нас увек кад год то јасно није назначено оставља запитаним: куда води? Шумановић је истовремено био фасциниран путевима и крошњама дрвећа у цвату, бојама пролећа и јесени, као и гранама отежалим од снега. Да би изразио ту материјализацију природе Сава Шумановић је често користио шпахтлу, да обезбеди што више наноса бојене пасте како би природа на платну изгледала што уверљивије. Својим шидским пејзажима Шумановић као да је спевао најлепшу химну природи, славећи њену раскошност, њену светлост, њену разбуђеност посебно у оваквим пролећним приказима. Сава Шумановић је заправо одао почаст природи, првенствено њеној ведрини и то у годинама које су претходиле надолазећем рату, у којем ће трагично изгубити живот.

Слика „Пролећни пејзаж” је била у власништву Тодора Манојловића, највероватније након њеног излагања на чувеној изложби 1939. године у Београду коју је овај ликовни и књижевни критичар родом из Великог Бечкерека отворио по Шумановићевој жељи. Слика је и након Мањловићеве смрти 1968. године остала на истој адреси у Улици Максима Горког (данас Улици Петра Бојовића), све док је десет година касније, Народни музеј Зрењанин није откупио од Вере Путић, сестре Тодора Манојловића. „Пролећни пејзаж” је једина слика Саве Шумановића у овој установи и део је њене сталне поставке.

Биографија:

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. у Винковцима. Интересовање за уметност показује током учења у земунској Реалној гимназији када се уписује на сликарски курс професора Исидора Јунга. Године 1914, одлази у Загреб где похађа Вишу школу за умјетност и обрт у класи професора Отона Ивековића и потом у класи Клемента Црнчића. Након матуре приређује прве самосталне изложбе у Загребу, да би потом отишао у Париз где се уписује на курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андреа Лота. Ту Шумановић под утицајем свог професора ради најзначајније кубистичке слике у историји нашег сликарства. Вративши се у Загреб приређује у Умјетничком павиљону изложбу слика које су настале у стилу наученом од проф. Лота, али конзервативна критика и публика не показују разумевање за овакве радове. Одлази поново у Париз и у том периоду настају његове чувене слике „Доручак на трави” и „Пијани брод”. Ипак, ограничена дозвола за боравак у Паризу, несигурност, отежани услови рада, доводе до исцрпљености, услед чега се враћа у Шид на опоравак. Приређује изложбу на Новом универзитету у Београду 1928. године, која наилази на добар пријем код критике и публике, што ће га охрабрити да се поново упути ка Паризу. Но, здравствени проблеми се поново испољавају због чега се 1930. враћа у Шид, овога пута коначно. Код куће се потпуно посвећује сликању посебно актова (циклус „Шидијански”) и пејзажа из своје непосредне околине и те теме остају доминантне до краја његовог живота. Септембра 1939. године, на Новом универзитету у Београду приређује велику самосталну изложбу на којој се представио са 410 слика. По његовој жељи на отварању је говорио ликовни и књижевни критичар, песник, драматург Тодор Манојловић. Шумановићеве мирне дане у Шиду ускоро ће прекинути надолазећи рат. У једној усташкој злочиначкој акцији 28. августа 1942. ухапшен је и са групом својих Шиђана одведен у Сремску Митровицу где је стрељан и сахрањен у заједничкој гробници.